Velike i male cipele

Mama, kada ću da odrastem...? Klasično pitanje dece gde devojčice pokušavaju da hodaju u maminim cipelama visokih štikli, dečaci crtaju brkove i stiskaju pesnice ne bi li se taj biceps konačno malo naduo... ali niko ne može da im objasni tada koje su vrednosti njihovog doba i njihove mladosti. Mislim da je svako od nas do sada poželeo makar jednom da se vrati u taj mali svet, da juri vetrenjače bez predrasuda, lažnog morala, iskrivljene istine. Činjenica je da možemo da se vratimo obzirom da nam za tako nešto nije potreban vremeplov, već samo dobra volja i malo mašte, a da li bi naš život u skladu sa takvim ponašanjem nosio posledice...? Kao što već rekoh, predrasude, obaveze, kako moralne, tako i društvene, sistemi sistema, kalupi ponašanja, prihvatljiv način razmišljanja (kome?)... i bezbroj drugih stvari koje ne mogu nabrajati jer one i nisu današnja tema.
 
Zašto se javlja takva potreba? Deca imaju sposobnost maštanja na daleko višem nivou nego što je naš – njihova kreativnost je veća. Deca ne znaju za granice i društvena ograničenja. Deca istražuju i uče. Deca ne odustaju lako. Deca improvizuju i povezuju. Deca pridaju važnost sitnicama. Deca imaju iskrene emocije. Deca imaju moć – koliko god godina imali, bez obzira na stepen obrazovanja, zanimanje, status, društvno priznanje, karakter, svim svojim psihičkim i fizičkim odlikama – DECA IMAJU MOĆ da vas prime u svoju grupu, da vas razumeju na svoj način, da vas slušaju i da vam veruju, da probaju da vam pomognu, da saosećaju i da pruže mir... Isto tako, DECA IMAJU MOĆ da vam u lice kažu sve, a da pri tom ne trepnu, da vas osude, optuže, rasplaču... samo zato što:
 
- vreme za njih ne predstavja ograničenje –misle da ga imaju na pretek ili se jednostavno ne opterećuju njegovim postojanjem,
- imaju MNOGO energije – da se bore sa svim, da istraju, da se ne umore tako lako,
- imaju poverenja – da ono što im kažemo verovatno jeste tako, jer čemu lagati,
- ne odustaju – uporna su jer imaju cilj pred sobom, pa bilo to i slaganje kule od kockica,
- istražuju i povezuju – kroz igru, kroz glumu, kroz muziku,
- znaju da rastu – i da će jednom biti veliki kao mi, jer mi mora da smo zaslužili da porastemo i znamo kako se to radi,
- imaju moć – da sve svoje potencijale ostvare baš tada kada su deca, svoju kreativnost, svoje samopouzdanje, motivaciju...
 
Mi smo samo tu da ih usmerimo, ali u kom pravcu? Da budu kao mi ili sebi svojstveni? Da budu jedinstveni ili ukalupljeni? Da svoje znanje šire ili usko usmere? Da budu socijalni ili osobeni?
Upravo tu sam videla kuglice abakusa, igru, uspeh, motivaciju i dečiji osmeh koji je veći od njih samih. Tada sam pomislila da želim da ponovo uđem u njihove male ravne cipele. Kroz mentalnu aritmetiku SuanPan deca ostaju to što jesu u punom svom sjaju, i bivaju samo još bolja u tome. Sutra će ta ista deca pokazivati svojoj deci put, ali će znati i pravac. Sutra će ta ista deca promeniti samo broj cipela. Sutra će ta ista deca imati moć koliko god da imaju godina.
 
Slušajte ih... imaju mnogo toga da nas nauče dok mi učimo njih.
 
 
 

Autor teksta: Milica Vukotić Yildirim, direktor i osnivač Pro-Mens centra, po zanimanju diplomirani psiholog.

 

Big Ben

4. Juli 22/13 D2, Stražilovska 54
023/545-298 i 023/534-619
069/155-61-62

This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.